Dok više od polovine žitelja Evrope, uglavnom predstavnika jačeg pola, pomno prati i strepi za rezultate koje postižu njihove reprezentacije na prvenstvu starog kontinenta u fudbalu, ljubitelji najvažnije sporedne stvari na svetu u Srbiji nemaju te probleme. Jer, “plavi” nisu ni izborili učešće na evropskoj smotri fudbala. Za razliku od reprezantacije Srbije, Češka je uspela da se kvalifikuje na EURO i do predaje ovog teksta prošli su grupnu fazu. Igrom, istini za volju, nisu oduševili, ali ni razočarali.
Kakve sad imaju veze Srbi i Česi kad je o fudbalu reč, pitaju se neki? Sada, nažalost, gotovo nikakve ali dok ih je bilo i dok su i Srbi i Česi “gajili” tehnički doteran stil igre zasnovan na veštini baratanja loptom i preciznim dodavanjima imali su znatno veći ugled u fudbalskom svetu nego danas.
Početkom dvadesetog veka srpski studenti iz Praga, kao i viđeniji Česi u Srbiji, su ove prostore počeli da “inficiraju” igrom u kojoj po jedanaest muškaraca iz dve ekipe trče za loptom i pokušavaju da je nogom šutnu između protivničke prečke i stativa. Ta nadmetanja su “na mah” zainteresovala mnoge pa je bilo sve više onih koji su dolazili da gledaju utakmice i da se nerviraju ako njihovi miljenici ne uspeju da postignu gol i oduševljeno reaguju ako im to pođe za nogom.
Ubrzo su u Srbiji počeli da se formiraju klubovi po ugledu na Češke a bilo je i desetak Čeha koji su zaigrali fudbal u Srbiji. Među njima bio je i Alojz Mahek rođen 8. jula 1895. godine u mestu Hradec Kralove. Kao klinac igrao je fudbal u lokalnom klubu, a s obzirom na to da su ga smatrali izuzetnim talentom, debitovao je za prvi tim kad je imao samo šesnaest godina. U sedamnaestoj se zaposlio u škodinoj fabrici u Plzenu i zaigrao za “Český lev” iz tog grada. Jednog dana Alojzu je stiglo pismo prijatelja sa fudbalskog terena Eduarda Mifeka iz Beograda u kojem ga poziva da mu se pridruži jer “ovde ima dobrih ljudi koji vole fudbal i bićeš sigurno zadovoljan“.
Samo nekoliko dana kasnije Alojz se obreo na bečkoj železničkoj stanici sa papirom na kojem je pisalo “Velika Srbija”, što je bio naziv kluba za koji je trebalo da zaigra. To je bio znak za predstavika beogradskog kluba da pronađe Maheka u staničnoj vrevi. Pošto je “operacija” raspoznavanja uspela kupili su komplet dresova i ušli u voz za Beograd.
Iako je imao samo osamnaest godina Mahek je postao trener i igrač “Velike Srbije” i sa zemljacima Vaclavom Petrovickim i već pomenutim Mifekom činio okosnicu tima. Ubrzo je Alojz, koga su od milja zvali Lojda, postao poznat u Beogradu jer je odlično driblao, imao jak šut… Prvi veliki uspeh sa klubom ostvario je u finalu srpskog Olimpijskog kupa kada su maja 1914. pobedili “Šumadiju” iz Kragujevca sa 3:1, a Mahek je postigao dva od tri gola. S obzirom na to da je izbijanje Velikog rata “ugasilo” fudbalske klubove u Beogradu Mahek se uputio u unutrašnjost Srbije i sa Mifekom i Petrovickim odigrao nekoliko utakmica za kragujevačku “Šumadiju”i “Moravu” iz Ćuprije.
Po oslobođenju većina članova uprave i igrača, među kojima je bio i Mahek, obnovili su rad kluba ali pod nazivom “Jugoslavija”. Bez obzira na to što je i dalje pokazivao majstorstvo u baratanju loptom njegov klub nije mogao da se suprotstavi tada neprikosnovenom BSK-u. Stvari su počele da se menjaju na bolje sredinom dvadesetih godina kada je “Jugoslavija” pod “trenerskom palicom” Čeha Karela Blaha i Maheka, koji je bio alfa i omega sredine terena, osvojila prvenstvo Jugoslavije. Pobeđeni su, što je do tada bilo nepojmljivo za klubove iz Beograda, “Hajduk” iz Splita sa 2:1 i “Građanski” iz Zagreba 3:2 a na međunarodnom planu je ostvarena pobeda nad “Slavijom” iz Praga od 4:2. Poseban dan za Alojza Maheka bio je 25. mart 1925. godine kada je sa ekipom “Jugoslavije” gostovao u rodnom gradu Hradec Kralove i odigrao dve utakmice, obe nerešeno, protiv kluba u kojem je ponikao.
Poslednju sezonu, a bilo je to 1927. godine, Alojz Mahek proveo je u klubu “Soko” iz Beograda i potom “okačio kopačke o klin”. Za doprinos razvoju fudbala u Srbiji dobio je značajna priznanja Fudbalskog saveza Beograda i Jugoslavije ali mu je posebno draga bila počasna plaketa sa trakom u bojama češke zastave koju mu je rukovodstvo kluba iz Hradec Kralove poslalo povom 65. godišnjice postojanja.
Poznati fudbaler umro je 20. avgusta 1978. godine a Beograđani su mu se, između ostalog, odužili davanjem njegovog imena ulici u naselju Borča.
Autor: Karlo Kubiček