U srpskom narodu, i ranije, a i danas, Franja Zah je anonimna ličnost. On lično, tokom svog života, u Srbiji je našao drugu domovinu, kojoj je pomagao da u teškim vremenima pokrene svoj politički, vojni i kulturni zamajac. Zaha su svojevremeno veoma cenili vladari i državnici Srbije. Zbog iskrenosti, velikog iskustva i svestranog obrazovanja, u njemu su nalazili pouzdanog prijatelja i savetnika. U državotvornoj politici Srbije on je nezaobilazna ličnost. Upravo Zahove ideje iskoristio je Ilija Garašanin i na toj osnovi stekao ime najvećeg srpskog državnika XIX veka.
Zahov duh prosvećene Evrope na ovim prostorima, najbolje se osetio i najduže trajao u srpskoj vojsci. Aktivnostima u vojsci zalagao se za njeno jačanje i osavremenjavanje. Njegovom zaslugom, iz Vojne akademije izlazili su oficiri koji su po mnogo čemu prevazišli oficire drugih evropskih vojnih škola. Zahvaljujući velikom pedagoškom iskustvu i obrazovanju, odgojio je elitu evropski obrazovanih i balkanski hrabrih oficira, koji su svoja znanja uneli u nacionalnu kulturu i nauku. Vojnu akademiju smatrao je svojim domom, a njene pitomce svojom decom. Unosio im je duh rodoljublja i čovečnosti, a po vojničkoj etici srpski oficiri bili su na samom vrhu u Evropi. Biblioteku Vojne akademije obogatio je mnogim knjigama, od kojih je deo nabavio sopstvenim sredstvima. Bio je ljubitelj cveća, pa je njegovom zaslugom i trudiom Vojna akademija bila okružena baštom i parkom, u kome su pitomci mogli da se odmaraju i uživaju.
Zahovi štićenici – pitomci, govotili su o njemu kao čoveku – vojniku koji nije znao za umor, niti je štedeo sebe kada je u pitanju bio zajednički interes. Kao vojnik bio je strog i pravičan, ali meke duše i otvoren prema svakom ko bi mu se obratio za pomoć. U svemu je bio trezven i umeren, nesklon prema raskoši i sujeti. Ispoljavao je učtivost i kulturu međuljudskih odnosa. U vojnim krugovima je smatran valjanim i učenim vojnikom. U to vreme spadao je u krug najzanimljivijih, najljubaznijih i najobrazovanijih ličnosti u Beogradu. Svrstavan je u grupu ljudi demokratskih nazora i širokih političkih pogleda. Pored svih velikih zasluga, bio je veoma skroman. Po crtama lica i pokretima bio je zabrinuti vojskovođa sa puno živosti, što je vojsci ulivalo poverenja. Njegovo iakako maleno telo zračilo je snagom i pouzdanjem, a lična mirnoća poverenjem i istrajnošću.
Živeo je izuzetno skromno i tražio je vojničko poštovanje. Prema oficirima odnosio se uljudno, ali je zahtevao njihovu izdržljivost i vojničko držanje. U ratnim uslovima za sve je tražio jednakost, gde ni sebe nije izuzimao. Nije davao da se njegovi oficiri raskomote i imaju bolje zaklone od ostalih vojnika. Tražio je da oni budu primer izdržljivosti. Tokom borbenih dejstava svoj štab smastio je u jedna zaprežna kola, koja su bila samo omeđena arnjevima i pokrivena šatorskim krilima. Od inventara, tu je imao samo mali poljski sto i dve stolice.
Konačnim sumiranjem Zahovog delanja u Srbiji, možemo reći da je završeno sa uspehom. Tokom njegovog boravka na ovim prostorima, došlo je do stvaranja samostalne srpske države, za koju se Zah zalagao i borio skoro polovinu svoga života. Godine 1867. poslednje osmanske trupe napustile su Beogradski pašaluk (tadašnju Srbiju), a knez Mihailo Obrenović dobija je ključeve većuh srpskih gradova, čime Srbija postaje de fakto nezavisna država. Na Balkanskom kongresu 1878. godine, Srbija je značajno teritorijalno proširena, i dobila je međunarodno priznanje kao kraljevina.
Na samom kraju treba reći da je František Alexandr Zach, pored znatne penzije, umro u Brnu 14. januara 1892. godine kao siromah. Novac koji je dobijao, davao je za školovanje i pomaganje deci svojih prijatela u Češkoj, čije mnogočlane porodice to same nisu bile sposobne. I kao što može da se desi velikim imenima, Zah je u Srbiji i u Češkoj bio zaboravljen. Zbog toga što njegovi potomci (sestrići) nisu plaćali grobno mesto, Zahov grob je bio prekopan, a zemni spomen na njega potpuno je nestao. Tek je 1928. godine postavljena spomen tabla na kući u kojoj je proveo svoje poslednje dane i u kojoj je umro. Zahvaljujući istraživanjima istoričara Vaclava Žačeka, sedamdesetih godina prošlog veka, češka naučna javnost, težišno iz Moravske Češke, detaljnije je upoznata sa likom i delom Františeka Zaha. U Srbiji, i pored pojedinačnih stručnih i naučnih zalaganja, nikada ništa slično nije organizovano i urađeno. Za Čehe u Srbiji, František Alexander Zach – Franja Zah je „nezanimljiva ličnost“. O njemu se govori pojedinačno i to samo u nekim urbanim sredinama gde još ima Čeha. Ostaje nada da će se u Srbiji odnos prema češkim velikanima sa ovih prostora u budućnosti promeniti.
Autor: Prof. dr Jože Siváček, PhD