Krajem tridesetih godina XX veka društveni život Jare Ribnikar i cele porodice Ribnikar bio je vrlo kontradiktoran. Na jednoj strani prisustvo u uticajnim aristokratskim krugovima Beograda, a na drugoj strani, sve veće uključivanje u revolucionarni pokret. Deo razloga za takav pristup verovatno leži u avangardnom shvatanju života koje je Vladislav Ribnikar doneo iz Pariza, a Jara iz Praga.
Od 1939. godine, kuća Ribnikarovih postala je značajna za revolucionarna komunistička zbivanja na prostoru tadašnje Jugoslavije. Vladislav je podržavao pokret zbog antifašističkog angažovanja i nagoveštenih društvenih promena, verujući u pravednost ideje i ljudsku ravnopravnost koju su komunisti proklamovali. Lično se u pokretu nije mnogo eksponirao, već je njegovo angažovanje bilo usmereno na obezbeđivanje informativnih uslova i pružanju podrške, posebno kroz pripremu i štampanje ilegalnog materijala i letaka.
Neposredno pred početak Drugog svetskog rata 1941. godine, u Ribnikarevoj kući jedno vreme boravio je Josip Broz Titi. Osim Tita, u kući su povremeno boravili i Edvard Kardelj, Vladimir Dedijer i Ivo Lola Ribar. Tu je doneta poznata odluka 04. jula 1941. godine o dizanju ustanka i brorbi protiv nemačkog okupatora. Sve je to uslovilo da su Vladislav i Jara Ribnikar bili pod velikim pritiskom opasnosti od kvislinških i okupatorskih vlasti. Zato je doneta odluka da napuste Beograd, do čega je došlo tek u proleće 1943. godine. Decu, njih četvoro, ostavili su u Beogradu, dvoje kod tetaka Vladislava Ribnikara, a dvoje kod Jarinog oca, Emila Hajeka.
U partizanima su Vladislav i Jara Ribnikar bili neposredno uz Vrhovni štab. Vladislav je obavljao poslove vezane za informisanje o obezbeđivanje potrebne komunikacije, a Jara je obavljala sekretarske i prevodilačke poslove. Zajedno su preživeli Desant na Drvar i bili neposredni učesnici Drugog i Trećeg zasedanja AVNOJ-a. Tokom NOB-a Vladislav je bio član Prezidijuma AVNOJ-a, jedan je od osnivača i prvi direktor TANJUG-a, potpredsednik NKOJ-a i poverenik za informacije.
Kao osoba u neposrednoj administraciji Vrhovnog štaba, Jara Ribnikar je bila u situaciji da sarađuje sa mnogim revolucionarima komunističkog pokreta iz prve linije. Svakog od njih ljudski je doživela na svoj način. Posebno se mogu izdvojiti njeni stavovi o Josipu Brozu Titu i Ivi Loli Ribaru.
Josipa Broza Tita prvi put Jara je srela 1940. godine, kada je njen suprug Vladislav imao ilegalni sastanak sa Titom. Tom prilikom je zaključila da se radi o “genijalnom čoveku svoga vremena”. Po Jarinom mišljenu, imao je “veličanstvenu koncepciju koju je prezentovao u odsudnom trenutku istorije”. Tito nije ličio na ilegalce, “njegovi pokreti bili su blagi, opušteni, a osmeh veoma privlačan”. Jara Ribnikar je tada zaključila da se radi o “svetskom čoveku”. Svoje mišljenje nije bitnije promenila ni nakon više godina saradnje, iako je bilo situacija i postupanja Josipa Broza u odnosu na bliske saradnike, koja Jara Ribnikar nije do kraja razumela i podržavala.
Ivo Lola Ribar bio je komunistički lider tadašnje omladine. Tokom 1941. godine, do odlaska u partizane, nekoliko meseci živeo je ilegalno u kući Vladislava Ribnikara. U tom periodu Jara je imala prilike da ga dobro upozna. Bio je vrlo specifičan revolucionar, atipičan u odnosu na ostale. Opisala ga je na sledeći način: “Pravi ilegalac, možda malo nedisciplinovan, možda hazarder, ponekad, kao da se ruga, sebi i celom svetu”. Bila je jedna od retkih osoba kojoj je Ivo Lola Ribar “okrivao neke svoje nepartiznske sentimentalne tajne”. Četvrtog jula 1941. godine, posle zasedanja Politbiroa u kući Ribnikarovih, Ivo Lola Ribar je diskretno rekao Jari Ribnikar, koja nije bila član partije i nije prisustvovala skupu: “Za ovaj sastanak znaće uskoro cela Jugoslavija”. Jara je konstatovala kako je bio vrlo inteligentan da tačno proceni taj neponovljivi istorijski trenutak. Poginuo je 27. novembra 1943. godine. Za Jaru Ribnikar to je bila velika tragedija, posebno iz razloga što je kratko vreme pre toga poginuo i Lolin mlađi brat Jurica Ribar.
Za vreme NOB-a Jara Ribnikar je, osim poslova u Vrhovnom štabu, tokom rata radila u agenciji TANJUG od njegog osnivanja 1943. godine i vodila Jugoslovenski Crveni krst tokom Drugog svetskog rata i neposredno po njegovom završetku, da bi 1947. godine, iz nepoznatih razloga bila smenjena i udalena sa te funkcije. To je ostalo duboke ljudske i emotivne tragove u njenom životu i uslovilo životnu preorijentaciju, sa revolucionarne poličke, na literarnu stranu.
Autor: Prof. dr Jože Sivaček