Na početku 19. veka, situacija narodnog života u Moravskom kraju nije imala definisani češki identitet. Razlozi za to bili su mnogi, ali veliki uticaj imala je činjenica da su sami ljudi u naseljenim mestima i selima još uvek živeli u apatičnom polufeudalnom duhovnom okruženju. To je uticalo da se nije gradio obrazovni sistem koji bi obuhvatio širu češku narodnu populaciju, tako da poseban sistem školovanja na češkom jeziku nije postojao. Negativni uticaj imalo je i rivalstvo dva tada veća grada, Brna i Olomouca, koje je podelilo malobrojnu češku inteligenciju.
Takva je bila situacija u češkom naronom životu na Moravi u vreme kada je 1817. godine Franja Zah, dete uglednog gostioničara iz Brna, kretao na školovanje. On je upisan u nemačku gimnaziju u Starom Brnu. Četvorogodišnje školovanje završio je 1821. godine kao nabolji učenik sa odličnim ocenama. To mu je omogućilo nastavak školovanja u sledeća dva razreda filozofskog usmerenja, koja je završio u periodu 1822-1824. godine. Tokom školovanja, sa svojim češkim prijateljima, iskoristio je priliku da se u Brnu sretne sa tada uticajnim slavistima Josefom Dobrovským i Františekom Palackým. Ti susreti definisali su slavističku ideju, koja će Zaha pratiti tokom celog života.
Sa odličnim filozofskim znanjima i početnom idejom slovenskog zajedništva, Franja Zah odlazi da studira na Bečkom univerzitetu. U Beču boravi u periodu od 1824-1828. godine, kada završava studije prava. Osim za studiranje pravnih nauka, vreme boravka u Beču Zah je iskoristio i za svoje političko definisanje. Posebno ga je privukla ideja liberalizma, na šta su uticaj imali i neki profesori sa univerziteta. Tada su formirane neformalne grupe istomišljenika, kojesu razvijale političke aktivnosti i pored strogog nadzora i zabrana koje je provodio Meternikov režim.
U Beču je mladi Zah brzo postao poznat kao intelektualac čiji je ugled uticao na političko opredeljenje mnogih mladih ljudi iz evropskih, posebno slovenskih zemalja, koji su se tamo školovali. Njegove ideje zasnivale su se na potrebi buđenja nacionalnog osećanja slovenskih naroda, čije se uporište tražilo u njihovoj istorijskoj i kulturnoj prošlosti. Poseban uticaj na revolucionarne aktivnosti u Evropi toga vremena imala je herojska borba Grčkog naroda protiv turske okupacije. Talasu simpatija prema slavnim Helenima priklonio se i Franja Zah, ali zbog odnosa prema porodici i preuzetih obaveza prema ocu, nije otišao da se bori kao dobrovoljac. Od tada, ideja borca u oslobodilačkim pokretima evropskih naroda nije ga napuštala.
Po završetku studija prava u Beču 1828. godine, Zah se opredelio za sudsku praksu. Počeo je da radi kao pripravnik za pravne poslove na magistratu u Brnu. Uticaj na njega u to vreme imao je njegov mentor, pravnik Manner. Kada je Manner dobio premeštaj u Znojmo, poveo je i mladog Franju Zaha sa sobom. Zah je pravnu sudsku praksu apsolvirao 1830. godine, kada je počeo da radi kao sudski revizor na magistratu u Znojmu. Na tom mestu ga je zatekao talas novih buržoaskih revolucija na prostorima Evrope.
O ličnim stavovima Franje Zaha iz tog vremena, dosta se špekuliše. U okviru slovenskih naroda, na tlu Evrope nije bilo do kraja formirane slovenske države. To je uzrokovalo da se javi nekoliko značajnih slovenskih nacionalnih pokreta, sa slobodarskim idejama, ali sa različitih istorijskih i prostornih uslova. Na prostoru tadašnje Habzburške monarhije posebno su značajni pokreti pod uticajem Jana Kolara (kolarizam) slovačke evangelističke orijentacije i pokret poljske emigracije (mesijanizam) na čelu sa knezom Adamom Čartorijskim. Kako je kolarizam bio idejno usmeren na literarno romantističko stvaralaštvo slovenske orijentacije i težišno okrenut ka slovenima koji su gravitirali ka Pešti, Franja Zah se priklonio njemu bližem, mnogo širem i revolucionarno aktivnijem pokretu poljske emigracije Adama Čartorijskog.
Na takvo opredeljenje Zaha i njegov dalji životni put poseban uticaj imao je Novembarski ustanak Poljaka protiv Ruske imperije 29.11.1830. godine. Mladi Zah ovaj put nije odoleo svojim unutrašnjim stavovima i u leto 1831. godine pošao je kao dobrovoljac da pomogne poljskim ustanicima u Krakovu. Na putu se razboleo od kolere i morao je da se leči. Do ustanika je stigao kasno, kada su u Krakovu pobedili Rusi. Vratio se u Brno i nastavio da pomaže poljski ustanički pokret, zbog čega je bio privođen i ispitivan od strane gradske policije. Pod stalnim policijskim pritiskom, godine 1832. odlučio jeda emigrira u Francusku. Bio je prvi Čeh koji se priključio brojnoj poljskoj emigraciji različite političke orijentacije, od demokrata do konzervativaca, na čijem je čelu bio knez Adam Čartorijski.
Autor: Prof. dr Jože Siváček, PhD